Историјат
Почеци музејске делатности сакупљања и чувања старина и уметнина у Крагујевцу се везују за период прве владавине кнеза Милоша Обреновића. Прву уметничку слику Кнез је добио на поклон 1823. године, а први наручени портрет српског владара је годину дана касније израдио сликар Павел Ђурковић. Јоаким Вујић у свом опису крагујевачког двора из 1826. године у великом кнежевом конаку помиње свечану „парадну“ просторију са видно истакнутим војводским барјаком и галерију графика, литографија и бакрореза са портретима знаменитих личности српске и светске историје.
Такође, као део дворског украса који је стајао испред Кнежевог конака, 1821. године се у Крагујевац допрема римски нагробни споменик из околине Пожеге, што се може сматрати зачетком лапидаријума. Збирка минерала коју је кнезу Милошу 1835. поклонио геолог барон Аугуст фон Хердер, руководилац саксонског рудокопства, назива се минерални кабинет у оквиру Крагујевачког музеума који је са природњачком збирком на захтев попечитељства финансија пребачен у Београд 1842. године.
Музеј у Крагуевцу у другој половини 19. и почетком 20. века постоји као неформална збирка оружја, ратних трофеја и меморабилија која се налази у оквиру тадашњег Војно-техничког завода, а део збирке су касније преузели Војни музеј у Београду, Историјски музеј Србије и крагујевачки Народни музеј.
Након неколико нереализованих иницијатива, најпре предтарног формирања Музеја у Амиџином конаку и Шумадијског музеја (1942), тек након завршетка Другог светског рата су се стекли основни услови за успоставље формалне музејске институције. Оснивач и директор првог Народног музеја је био професор географије Драгољуб Петровић. Иако је музеј почео са радом 1949. године у згради Амиџиног конака, прва стална поставка је отворена тек две године касније.
Основан је као Обласни музеј – Крагујевац (Музеј области крагујевачке), од оснивања до данас Музеј је мењао називе, територију надлежности, а из њега су настајали или у њега утапали други музеји, па тако након промена имена у Народни музеј Крагујевац (1953), долази до привременог формирања још једне Установе – Музеја радничког покрета НОБ-а (1961-1963). Из музејских збирки везаних за крагујевачку трагедију 1976. настаје и Спомен-музеј „21. октобар“ у Шумарицама. У духу тадашњег времена у оквиру Установе формиран је Спомен-музеј Светозара Марковића као посебна радна јединица. Осим оригиналних објеката из 19. века на матичној локацији некадашњег дворског комплекса династије Обреновић у Крагујевцу (Амиџин конак, Конак кнеза Михаила и зграда Старе скупштине) и других старих грађевина (Петрова воденица у Грошници, Спомен-кућа у Дуленима, Кућа-легат Љубице Филиповић) Музеј 70-их година прошлог века добија и нове објекте на коришћење – зграду Уметничке галерије, Мали ликовни салон, Етно-парк у Шумарицама.
Последњих година, Народни музеј Шумадије поставља нове стандарде у области културе и музејске делатности не само у Крагујевцу и региону већ и на ширем плану. Крајем 2019. године отворена је стална поставка у новоизграђеном објекту Галерији Николе Коке Јанковића који постаје посебна организациона јединица – музеј у саставу. Након проширења територијалне делатности за цео Шумадијски управни округ 2022. године долази и до последње промене имена у Народни музеј Шумадије. Музеј је за допринос култури и успехе у музејској делатности одликован и једним од највиших признања Републике Србије – Сретењским орденом другог степена 2025. године.
Народни музеј Шумадије као музеј комплексног типа у свом саставу има четири стручна одељења (археолошко, историјско, етнолошко и уметничко) а покрива територијалну надлежност Шумадијског управног округа (Крагујевац, Аранђеловац, Топола, Баточина, Кнић, Рача, Лапово). Покренуте су и процедуре на оснивању Музеја аутомобила и индустријског наслеђа.