Стална етнолошка поставка у конаку манастира Вољавча

Поводом 200 годишњице заседања Правитељствујушчег совјета српског којом је представљен свакодневни живот монаха у 19. веку 28. августа 2005. године

Источни конак у народу познат као "Карађорђев" изграђен је у духу балканске традиције. Дело је изузетних мајстора из Охрида, који су обилато користили дрвену грађу-бондрук, која доминира на тремовима, на предњој фасади. Приземље и спрат изграђени су у камену, а део зграде са подрумом на косом терену. Архитектура конака плени складношћу и једноставношћу.

У приземљу конака постављена је етнолошка изложбена поставка. Стамбена култура у манастирском конаку била је истоветна начину живота у сеоским кућама у непосредном окружењу. Организација простора и његово коришћење подразумевали су постојање ,,куће,, са огњиштем (оџаклија), која има главни и насупрот њему споредни излаз, као и постојање гостињске собе, собе за спавање (манастирска ћелија) и других помоћних просторија или зграда за чување и припремање намирница, као што су: млекари, качаре и сл. (у овом случају-манастирска остава).

У приземљу конака постављена је етнолошка изложба у три просторије, у којима је представљена реконструкција манастирског живота у 19 веку. У четвртој -гостињској соби и библиотеци приказане су значајне личности које су радиле на оснивању Правитељствујушчег совјета српског: Карађорђе и прота Матеја Ненадовић, као и цртеж манастира (рад Феликса Каница крајем 19. века) и цитати из ,,Мемоара,, проте Матеје о његовим сећањима на прве дане заседања у манастиру.

Поставком су оживљене: манастирска ћелија, оџаклија и остава, предметима из свакодневног живота, који су сакупљени у селима: Љубичевцу, Котражи и засеоку Страгара- Злошници. Предмети су већином даровани и по старости одговарају бурним временима деветнаестовековне српске историје. Сакупљени су у стариначким домаћинствима, из кућа које потичу из прве половине 19. века.

Монашка ћелија као посебна просторија, опремљена је само најнужнијим намештајем. У ћелији се налази постеља, икона, свећњак, троношка и пешкир. Земљана пећ са лончићима, која је ложена жаром из оџаклије, представљена је фотографијом, чиме се илуструје начин загревања просторије.

Постеља је најједноставнија врста лежаја, која се састоји из две клупице преко којих су положене даске. Преко дасака се ставља сламарица, направљена од тежињаве тканине испуњене сламом, а преко ње се простире прекривач ,,чаршав,, ткан од тежине (конопље) на хоризонталном разбоју. Јастук је, такође од конопљане тканине испуњен сламом. Преко чаршава стављају се покривачи. Најпре губер, чија је основа од тежине, а потка од мање упредене, дебље вунене жице, а затим шареница, врста поњаве ткане од разнобојне вуне. Пешкир припада врсти употребних, ткан је од тежине и користио се за брисање лица и руку.

Оџаклија је карактеристичан кухињски простор у коме је спремана храна на отвореном огњишту, делимично надкривеним засведеном зидном капом. Ватра на оваквом огњишту никада није гашена, већ се жар загртао и непрекидно чувао у пепелу. Кувало се у бакрачима, који су висили на веригама, окаченим на греду верижњачу, у земљаним лонцима који су постављани на саџак- метални троугласти рам, а хлеб се пекао у црепуљи, покривен сачом. За рад у оџаклији коришћене су металне алатке: кукач- за подизање црепуље, ватраљ за загртање жара, машице за прихватање угљевља... У оџаклији су постављене софра и троношке, а ова просторија служила је и за загревање других соба у којима су постављане земљане пећи.

Манастирска остава опремљена је полицама и долапом–ормаром за држање посуђа, практичним решењем народног градитељства у крају који обилује дрвеном грађом: софром и троношкама, ступом, наћвама, ситом, лопаром, обрамицом, баквицама, буренцетом и чутуром; за спремање белог мрса коришћене су чабрице, карлице и грударе, аManastirska ostavaManastirska ostava свакодневно су коришћени и заструзи, кашике, кутлаче...

Све ове предмете израдило је самоуко становништво у својим домовима, те се ови судови и посуде одликују једноставношћу облика и практичношћу. На полицама су изложене керамичке посуде: ћупови и лонци за чување и припремање хране, каленице, бардаци, чанак и шоља за послуживање... Од металних предмета коришћени су свећњаци и лојанице, тепсије, кантари...

Овом реконструкцијом Народни музеј у Крагујевцу настојида оживи и приближи свакодневни живот прве половине 19. века у манастирском комплексу, у коме су се поред предавања духовном животу одиграле и историјски значајне седнице прве српске Владе у нововековној историји Србије.

Дарујући предмете реализацију ове изложбе помогли су становници Котраже, Љубичевца, Страгара и Шења.

Аутори текста и изложбе Светлана Радојковић, кустос етнолог, Наташа Николић, кустос етнолог.